Postoji čarolija u baletu. Čarolija koja privlači djevojčicu da se popne na pozornicu i zapleše. Da nije bilo te večeri tko zna bi li privukla i mene.
Mama me tad odvela na moju prvu predstavu koja se zove Orašar. Nikad nisam razmišljala o baletu ili da ću se njime ikada baviti. Ušli smo u kazalište i došli do naših sjedala. Tada su se gusti crveni zastori otvorili i predstava je počela. Ubrzo sam se izgubila u šarenilu boja i pokreta da više nisam mogla izdržati da ne počnem plesati i glumiti da sam s balerinama na toj velikoj pozornici. Mama me pokušala zaustaviti, ali drugim ljudima nije smetalo pa me pustila da uživam. Korak po korak završio je prvi čin. Tada je počeo moj najdraži dio, ,,Ples šećerne vile“. Bila je to prava čarolija. Moje su male oči pozorno promatrale svaki pokret te predivne zlatne pahuljice.
Od tog se dana u meni nešto promijenilo. Probudila se neka nezaustavljiva želja koja je svakim danom sve više i više rasla. Svakim pokretom ponovo osjetim tu želju. Zato svaki dan radim naporno kako bi se ponovo našla na toj pozornici.
Lidija Kerum Tešija, 6. c